Polazak u školu je važan dan u životu cele porodice a naročito djaka prvaka, bilo da govorimo o onima koji se plaše ili raduju. Osećanja su uglavnom pomešana.
Priprema naravno počinje sa polaskom u predškolsko (koje je sada na svu sreću obavezno tako da nepripremljene dece ne bi trebalo biti).
Kada govorimo o pripremljenosti mislimo i na intelektualnu i na emocinonalnu zrelost.
Povodimo se dakle uglavnom prema principu realnosti, tj. šta “škola” očekuje od djaka prvaka: izvestan nivo znanja (čitajte obaveštenosti) očekivanom za uzrast, odgovarajuće trajanje pažnje (koje za decu predškolskog ili školskog uzrasta iznosi do pola sata bez distrakcije i vremenom se produžava), što manje očekivanja i strepnje (to je uobičajen dogadaj), izvestan novo samostalnosti.Ostalo dolazi vremenom.
Najvažnije je naglasiti da dete nema urodjene strahove ni od čega pa ni od škole, da se strahovi javljaju posle neadekvatnog iskustva sa novom situacijom, pa ako je dete zaplašeno pretpostavljamo da su i roditleji povišenom tonusu u vezi ovog dogadjaja.
Ovaj dogadaj koliko je normalan toliko je i radostan dan i to treba i pokazati, radovati se odradstanju deteta i preuzimanju novih uloga, odgovornosti. Ne “rastu” samo prava sa uzrastom nego i obaveze, i to nije uvek lako primeniti…..ali može biti lepo…..zavisi od ugla gledanja.Dete se sreće sa novim društvom, sveskama, knjigama, to je potpuno novi svet, gde ima naravno još uvek mesta i za igru.
Škola nije najlepše ali ni najružnije mesto na svetu, te detetu ne treba pretiti školom “videćeš kad kreneš, srediće tebe učiteljica”ali ni najlepše sa obećanjima:”imaćeš najlepšu torbu, svesku”, “učiteljica ti je druga mama”..jer za torbu neznamo, a mamu jednu imamo”.
Važno je detetu i reći de će možda u početku bitio teško i drugačije ali da će se privići i radovati.Imajte u vidu da nisu sva deca ista niti se na isti način i jednako brzo privikavaju na na nove situacije. Prisetite se koliko je detetu bilo potrebno da se navikne na obdanište, šta mu je u tome pomagalo, šta odmagalo, osluškujte ponašanje dece. Veći broj dece neće znati ni da vam definiše problem ali se mogu osećati zaista loše: što su sporiji od drugih, što su manji, što su tanji, što nemaju ovo ili ono, što ih učiteljica ne gleda lepo i često i sl. Razlozi mogu biti raznoliki.Saslušajte dečje priče posle škole (bez prevelikog propitivanja)i razumećete eventualni problem.
Pomozite detetetu da napravi svoj kutak, pokažite ponos i važnost tog čina, podstičite samostalnost, pomažite samo u započinjanju i povremeno proveravajte šta dete od školskih zadataka I kako uradi, usmeravajate, hrabrite, osmislite mu vreme, kombinujte sa čestim odmaranjem.Mislite na detetove mogućnosti, eventualno trenutna oraničenja (umor, pospanost, emocionalno stanje,bolest i sl) putsite mu da se odmori dovoljno, da se naigra, ohrabrite ga da što pre uradi domaći, pomozite mu da stvori radne navike, u početku vi osmislite načine i vreme.
Ako svi ovi načini ne pomažu i dete je duže uznemireno pred polazak u školu, počinje da se žali na telesne teškoće, pati i teško doživljava odvajanje od kuće obratite se stručnjaku. Nije sramota tražiti pomoć jer se problem nekad može rešiti vrlo lako i brzo a svako odlaganje može dovesti do usložnjavanja problema. Ako vaše dete ima teškoće koje su nešto inetenzivnije ili duže traju nego kod njegovih vršnjaka ne znači da je ono lošije od drugih niti da ste Vi loš roditelj, jednostavno je polazak u školu je za neku decu izuzteno velika promena i potrebna mu je složenija podrška od ljubavi i razumevanja koju daje roditelj. Srećan polazak u školu malim prvacima i njihovim roditeljima, budite ponosni na svog malog djaka, ne zaboravite da mu to i pokažete.
