Poslednjih godina, u svetu, a i u našoj sredini, uočljiv je sve veći broj autodestruktivnog ponašanja mladih. Najčešći oblici su: “reckanje”, “peckanje”, “grebanje” ali i druge prikrivene autodestruktivne akcije. Sa kliničke tačke gledišta, ovo je sve manje sindrom u okviru već prisutne psihopatologije a sve više način rešavanja nepodnošljive krize kroz koju prolazi adolescent.
Fenomen samopovredjivanja kod nekih adolescenata predstavlja ideju o preispitivanju sopstvenih granica, kod drugih je pak ozbiljni simptom granične strukturacije ličnosti, kod trećih znak duboke patnje, a što je razočaravajuće i obesrabrujuće i relativno uobičajen simptom kod mladih bez psihijatrijskih poremećaja
Faktori značajno povezani sa ispoljavanjem samopovreðivanja su: ozbiljni problemi i sukobi sa roditeljima, zloupotreba narkotika, samopovreðivanje vršnjaka i prijatelja (modelovanje), nisko samopouzdanje, impulsivnost, posledica zlostavljanja u krugu porodice ili od strane vršnjaka i dr.
Adolescenti koji se samopovredjuju saopštavaju o potrebi za samokažnjavanjem, o traženju osobe koja će primetiti njegov očaj, o načinu za privlačenjem pažnje, ili o „manifestaciji olakšanja kroz fizički bol da bi zaboravili na psihički bol“.
Prevencija samopovređivanja među adolescentima
Zastupljenost namernog samopovređivanja je mnogo češća medju adolescentima nego što to pokazuju uzorci na osnovu kontakta sa zdravstvenom službom. Prevencija zahteva opsežan angažman koji prelazi okvire zdravstvene službe ne samo zbog problema koje takvo ponašanje reprezentuje samo po sebi već pre svega zbog visokog rizika ponavljanja.
Uloga škole
Neophodno je proširivanje mreža pedagoško psiholoških savetovališta pri školama
sa službama primarne i sekundarne zdravstvene zaštite preko edukativnih programa o mentalnom zdravlju namenjenih kako nastavnicima i roditeljima ali i vršnjacima koji to ne čine a koji su po pravilu prvi kojima se ovi adolescenti obraćaju.
Nacionalna strategija za prevenciju samopovređivanja
Svaka osoba koja ima kontakt sa zdravstvenom službom vezano za namerno samopovreðivanje mora biti pregledana od strane psihijatra, psihologa ili edukovanih socijalnih radnika u cilju procene. Ova procena je osnov za određivanje nivoa pomoći (pedijatar, psiholog, psihijatar, nadležni Centra za socijalni rad).
Zaključak
Neophodnost preventivnog rada u savetovalištima za mlade, obuka roditelja o rizičnim ponašanjima u adolescenciji i najadekvatnijim prstupima.
