Agresivnost ispoljava svako. Postoji doza i vrsta agresivnosti koja je deo normalnog psihičkog
funkcionisanja i osnova je neškodljivih načina ponašanja, kao što su prodornost, nadmetanje i
asertivnost. Ona ojačava i brani samopoštovanje tokom razvoja i služi napredovanju ka ispunjenju
životnih ciljeva. Đak koji uvek želi da odgovara prvi, takmičarski nastrojeni đak, đak koji jako brani
stavove, bori se za ocenu ili vodi neku grupu vršnjaka da se izbore za određene uslove školovanja ili
ekskurziju na posebno mesto, sportista koji se bori za bolji rezultat,može kao pokretač imati izvesnu
dozu neškodljive agresivnosti.
Kada se kaže agresivnost češće se misli na ponašanje koje je zastrašujuće, ometajuće i dovodi do
povređivanja. Čak i ove negativne forme agresivnosti ispoljava gotovo svako ali u različitoj meri i na
različiti način. Ono što brine nastavnike, đake i roditelje ali i institucije i što treba prepoznati i protiv čega
treba preduzeti akciju je agresivnost koja povređuje bilo psihički ili fizički. Ružna reč, zaplašivanje i
ponižavanje mogu imati razdorno i povređujuće dejstvo kao i udarac, podmetanje noge i gađanje
kamenom.
Odakle agresivnost u školi? Već do prve godine života beba doživljava i pokazuje ljutnju, bes razočaranje
i pokazuje agresivne akcije prema predmetima i igračkama. Ono što razljućuje bebu ili malo dete su
stvari kao osujećenje želja ili ograničavanje aktivnosti na šta ono može agresivno da odreaguje. Dalje
tokom celog života agresija je prisutna, i dete uči da sa njom raspolaže ili da je kanališe i usmeri, da se i
uz nju razvija, uz pomoć roditelja i porodice od kojih uči, biva vaspitano, usmereno i na koje se ugleda.
Agresivno ponašanje đaka, pogotovo ono koje je vrlo problematično i rezultuje u povređivanju se ne
javlja iznebuha. Dete koje je odraslo u porodici u kojoj su svađe žestoke i česte, gde se bezrazložno i
nasumično kažnjava, gde nema komunikacije ili ima zanemarivanja ili se na nasilje gleda sa
odobravanjem, posebno je pod rizikom da ne ume da svoj strah, bes i ljutnju drugačije da obradi nego
povređivanjem sebe ili drugih. Osim porodice koja je najznačajniji faktor razvoja dece, sredina na žalost
ne pruža isključivo konstruktivne i miroljubive sadržaje. Nasilje se naočigled đaka dešava u njihovom
okruženju, dešava se da prođe nekažnjeno i neosuđeno, nasilje se u medijima takođe pojavljuje u velikoj
količini, necenzurisano, sirovo. Agresivni prizori samo pojačavaju već prisutne agresivne sklonosti
naročito kod osoba kod kojih postoji unutrašnja spremnost zasnovana na emocionaom nasleđu iz ranijih
životnih faza. U višim razredima osnovne škole đaci počinju da shvataju svoje društvo i vršnjake kao sve
bitniji izvor uzora i merila vrednosti.U školskom dvorištu neka merila vrednosti mogu da budu u
opasnosti da budu iskrivljena. Nasilnici mogu da veruju i propagiraju verovanje da napadanjem drugih
pokazuju svoju snagu i da povređivanjem ili ponižavanjem drugih oni vrede više. Da je biti agresivan
„kul“. Da je nasilje dobar način da se obezbedi poštovanje ili privuče pažnja.
Kako se zaštititi od nasilja? Razgovorom i adekvatnim ponašanjem. Mirnim nenasilnim reagovanjem a ne
ćutanjem i okretanjem glave. Kada se dešava nasilje pažnja se poklanja žrtvi a nasilno ponašanje se
osuđuje. Kada se nasilje dešava ne ćuti se i ne gleda na drugu stranu. O nasilju se priča i o tome kako se
žrtve i nasilnici osećaju se razgovara. Nisu uvek neki drugi nasilnici, ne treba olako kategorisati ponašanje
kao „sva su deca takva“ ili negirati problem time što ima i gore dece. I „dobra deca“ mogu da se povedu
za društvom ili da iz svog nerazumevanja ili pogrešnog shvatanja ogovaraju ili ponize druga. Nasilje se
može prevenirati, učenjem i pričom sa đacima o tome šta je sve nasilje i šta sve može da se uradi u
situaciji kada se nasilje dešava. U kasnijim školskim godinama đaci se suočavaju sa mnoštvom spoljašnjih
provokativnih situacija: iznevereno poverenje, zanemarivanje, zadirkivanje, nepravedna ocena,
favorizovanje nekog đaka, ugrožavanje lične svojine koje mogu izazivati ljutnju i bes. Agresivni đaci mogu
već u sebi da nose osećaj da su večite žrtve, da su stalno napadani ili ugroženi, da je svet hladno i surovo
mesto i da pripisuju loše namere svojim vršnjacima i nastavnicima i kada loših namera nema. Ove
situacije iz sredine ili unutrašnji stavovi mogu biti okidači agresivnog ponašanja, a ono što je bitno je da
postoje mnogo vrednije alternative. Zreo i zdrav način preusmeravanja unutrašnje agresivnosti koju svi
imamo je kroz fizičke i psihičke aktivnosti koje ne škode nikome, čak mogu nositi i korist: sport ili
umetnost, timske i individualne aktivnosti, diskusija ili razgovor, kreativnost. Roditelj svojom doslednom
smirenošću, slušanjem, nuđenjem objašnjenja, osudom povređujućeg ponašanja, lepom reči za mirno
rešavanje konflikta iz situacije u situaciju može da ponudi vrednu i jaku poruku koju će đak vremenom
pounutriti. Takve poruke i razmišljanje o alternativama nasilnom ponašanju mogu da se ugrade
vremenom u đake. Oni će tako imati sa sobom spremne korisne mogućnosti da reaguju nenasilno, da
izbegnu nasilje ili pravilno postupe u situaciji kada se nad drugim vrši nasilje.
Mladi nikada nisu previše porasli za reči pohvale za pravilan postupak, što je posebno bitno upućivati i
problematičnijoj deci koja možda ne shvataju vrednost dobrih postupaka. U ranoj adolescenciji starijih
razreda osnovne škole, unutrašnja, psihička stvarnost postaje burna i đaci se ne osećaju tako staloženo i
stabilno u svojoj koži kao ranije. Doslednost i jasnost u porukama koje dolaze od strane odraslih i vreme
posvećeno razgovoru o uznemirujućim osećanjima i zbivanjima u svakodnevici vršnjaka nisu preteški
zadaci a kvalitetna su pomoć u razvoju naših đaka.
