Donošenje odluka je ozbiljna i teška disciplina a u okolini se, osim iskrenih prijatelja i dobronamernih vršnjaka, nalaze pojedinci ili grupe koje imaju drugog keca u rukavu – vrlo im je jasno šta i kako treba da radi, koga treba ceniti koga ne, koja muzika i oblačenje je „kul“, šta je hrabro a šta kukavički. Pritisak se ne javlja sa isključivo lošim ishodom. Neki prijatelji mogu da đaku u neodlučnosti pomognu vršeći pritisak na njega – da ga ohrabre da uči, da se uključi u sport ili da upozna novo zanimljivo društvo, čuje novu dobru muziku ili istražuje u nekoj novoj oblasti interesovanja. Da ga povedu u zanimljivu dogodovštinu ili ga time oslobode da se oproba u nekoj novoj aktivnosti, hobiju gde bi mogao da bude uspešan. Da ohrabre prijatelja da bude manje stidljiv i otvoreniji u druženju.
Međutim, kada đak prihvati ono što ne želi ili nije siguran da želi a siguran je da drugi žele i posle se kaje, onda je jasno da ovakva vrsta pritiska ima posledice i da je reč o nečemu čemu treba stati na put. Nije lako uvek utvrditi da li je đak žrtva pritiska ali nije uvek ni teško. Nekada se jasno šalje poruka, “ako nisi sa nama onda si protiv nas, bićeš odbačen od društva”, “ako nećeš, loš si, dosadan, kukavica, glup… “A đacima je vrlo stalo da imaju dobar status u grupi vršnjaka što je razumljivo i poželjno na tom uzrastu.
Šta može da pomogne đaku – da nauči da kaže ne, da predloži nešto drugo, da razmisli o posledicama i podeli brigu o posledicama sa drugarima pre nego što se odluči da pristane. Ili ako oseća da ovo neće imati efekta, da proba da izbegne i ignoriše situacije u kojima se traži od njega nešto što nije u redu. Đak treba da zna da iako pristane na nešto sme i može da se predomisli. Može da se javno izjasni i predloži da mogu svi da se druže iako ne misle isto. Treba pojasniti đaku da je odluka o tome šta će raditi a šta neće isključivo njegova i treba da bude odgovorna – da ako pristane na nešto onda pristaje i na posledice. Ako javno iskaže svoju zabrinutost u grupi možda će izgovoriti ono što brine i neke druge članove grupe ali ćute ili pak, da onima koji nisu ni razmislili o posledicama može da „upali lampicu“ i pokrene to da grupa ipak razmisli još jednom da li je inicijalna ideja dobra. Đaku može da pomogne da se seti da možda nije jedini u takvoj situaciji.
Medjutim, nisu sve grupe otvorene za ovakve intervencije, postoje problematični vršnjaci i problematične grupe gde je nekad potrebno tražiti pomoć sa strane. Đak može da ima grupu prijatelja koji će ga prihvatati bez osude ili koji mogu da pomognu a ako je stvar ozbiljna ne bi trebalo da se okleva da traži pomoć od roditelja.
Kako roditelji mogu da pomognu? Đaci nekad nisu a priori protiv konstruktivnih rešenja, nekada treba imati u vidu da ne mogu automatski da se dosete prave stvari i da im možda nedostaje veština da se u društvu postave na pravilan način. Zapravo na školskom uzrastu upravo se ova veštine i vežbaju i razvijaju da bi ih kasnije koristili u odraslom dobu. Reći detetu da je negde pogrešilo u odlučivanju, da je pogrešilo što se uopšte dvoumi, što odmah nije znalo pravi odgovor, čvrsto ga osuditi, bez razumevanja i bez obrazloženja, bez vremena da ga saslušate u detalje je dobar način da vas ono izignoriše. Želja mladih za nezavisnošću je sve jača i ako roditelj nastupa rigidno i bez sluha i takta, đak neće primiti poruku ali će imati prostor da ovu svoju normalnu potrebu zadovolji i da naizgled trijumfuje nad pravilima i uputstvima i održi iluziju superiornosti nad onim što mu nameću roditelji i škola. Na uzrastu 11, 12 godina đaci se još uvek dobrano ugledaju na nastavnike i roditelje kao uzore i ovo treba iskoristiti kad se prilika ukaže. Nekoliko godina kasnije možda ne budu više toliko prijemčivi na uputstva koja dobijaju od odraslih.
Ako dete odbije pritisak koji se vrši na njega može da se oseća loše što je drugačije, i da krivi sebe, a u stvari je uradio pravu stvar. Treba mu pomoći da shvati da uopšte nije ni zabavno ni lepo družiti se sa onima koji prave loš pritisak, da prijatelje treba da bira i da nema razloga da se druži baš sa tom „ekipom“ čija se uverenja ne poklapaju sa njegovim. Ako dete pak nije sigurno ne treba da brza kada hoće da donese odluku, jako je bitno da stane i razmisli. Ako će svojim postupkom nekoga povrediti, razočarati prijatelje, roditelje i nastavnike, ako ne bi želeo da neko to radi njemu, biće mu jasno da treba da se udalji i kaže ne. Da njegovo istupanje ne bi izazvalo negativne reakcije i da bi smanjio tenziju koja može da nastane, potrebno je da bude odmeren i korektan i tada kad odbija loš predlog koji može da ga dovede u problem.
