Definicija pojma
Attachment (privrženost) je recipročan proces emocionalnog povezivanja izmedju deteta i osobe koja neguje dete.Ovaj odnos je sasvim posebna veza koja daje (ili ne)sigurnost, bezbednost, komfor i uživanje.
Uvod
Attachment prema osobi koja brine o detetu je osnovna ljudska potreba ukorenjena kroz milione godina evolucije. Potreba za vezivanjem je psihološki, emocionalni, kognitivni i socijalni fenomen, suštinski instiktivan (bebe se instiktivno vezuju tražeći sigurnost u osobi koja o njima brine). Kroz proces povezivanja bebe sa osobom koja je neguje stvara se osnova za razvoj detetovog (ne)poverenja, oblikuje detetov odnos prema svetu, učenje i formiranje svih odnosa u kasnijem životu. Zdrav, siguran attachment nastaje onda kada dete dobija iskustva konzistentne emocionalne brige (dodirom, kontaktom pogledom) uz osnovne postavke nege kao što su ishrana, medicinska nega i oblačenje (koje same za sebe nisu dovoljne za dobar psihofizički razvoj deteta). Deca sa poremećenim, nesigurnim attachment-om imaju problem davanja i primanja pažnje, zahtevni su i iritantni za svoju porodicu i svoje šire okruženje, pokušavaju da kontrolišu odrasle putem stalnog traženja pažnje na negativan način. Deca sa poremećenim attachment-om često projektuju sliku samodovoljnosti i šarma maskirajući unutrašnja osećanja nesigurnosti i mržnje prema sebi, sopstveni strah, bol i bes pokazuju kroz probleme u ponašanju koji služe da roditelje i druge osobe koje o njima brinu drže na distanci ali i održavaju stanje u kome tako zaista i bivaju odbačeni (zbog takvog ponašanja). Attachment je duboka i trajna veza koja se uspostavlja izmedju deteta i osobe koja brine o detetu u prvoj, tačnije prvih nekoliko godina života koja duboko prožima sve sfere čovekovog bića: um, telo, emocije, veze sa drugima, vrednosni sistem.
Istorijat pojma:
Teorija attachment-a razvija se od druge polovine XX veka oslanjajći se na etološke studije i Darwinovu teoriju evolutivnog ponašanja. Najvažniji mislioci ove teorije su John Bowlby, Harry Harlow, Mary Ainsworth
Bolwby, 1979. opisuje tri različita aspekta privrženosti:
Ponašanje: odnosi se na aktivnosti u odnosu na figuru u odnosu na koju ispitujemo privrženost. Dete može uspostavljati kontakt pogledom, plakati ili činiti gestove koji imaju za cilj da angažuju roditelja. Dete može pokazivati ovo ponašanje i prema osobi prema kojoj nije afektivno vezano.
Attachment obrazac: se odnosi na uobičajeni repertoar ponašanja deteta i predstavlja evolutivnu zaštitnu funkciju deteta koje je zavisno od odraslog. Dva osnovna obrasca se odnose na istraživačko ponašanje koje detetu pomaže u adaptaciji na okolinu i kao takvo redukuje vezanost i drugo, ponašanje uslovljeno strahom koje pojačava vezanost.
Afektivni deo Attachment-a: se odnosi na vezu slabijeg prema percipiranom snažnijem, mudrijem, zaštitniku, ne ispoljava se isključivo u odnosu roditelj-dete već prema svim osobama koje brinu o detetu. Kvalitet je različit prema različitim osobama u zavisnosti od količine i kvaliteta interakcije sa tom osobom
M. Ainsworth 1978: “Privrženost je srce porodičnog života“
M. Ainsworth je u laboratorijskim uslovima razvila test Strane Situacije (SS) koji opisuje tipove privrženosti: deca su bila odvajana od roditelja na 3 a potom na 6 minuta. Posmatrana je reakcija kako deteta tako i roditelja pri odvajanju i pri pridruživanju, a tome je sledila i opservacija tipa privrženosti u kućnim (poznatim) uslovima.
Vrste privrženosti (Test strane situacije-SS-M. Ainsworth):
Siguran tip privrženosti 57%-73%
Opis: dete se uznemiri po odlasku roditelja, ali ne preterano.Po povratku (posle 6 min.) dete i roditelj se raduju susretu, dete se brzo smiruje. U kućnim uslovima dete i roditelj pokazuju toplinu i senzitivnost, dete se ne boji da izrazi agresiju. Roditelj dopušta detetu uzrasno dozvoljnu autonomiju i istraživačku delatnost, prepoznaje potrebe deteta, jasan je i pokazuje stalnost u percipiranom ponašanju. Funkcionišu odvojeno ali i zajedno, kada se raduju jedno drugom.
Nesiguran-izbegavajući tip privrženosti 15%-32%
Opis: po izlasku roditelja dete ne pokazuje nikakve znake uznemirenosti, namah se zaokuplja nečim drugim. Pri ponovnom susretu (6min.) okreće glavu od roditelja, traži igračku, roditelj je takodje hladan. Ako roditelj dete podigne u naručje dete želi da ga roditelj spusti. Iako se čini da dete nije uznemireno na odvajanje detetovo uzbudjenje ustvari traje duže nego kod dece iz prve grupe. Dete pokazuje psihološke znake produženog uznemirenja: pokušava samo da se zaokupi nečim.
Posmatranje u kući: roditelj reaguje negativno na detetove pokušaje približavanja, roditelj se povlači kada je dete tužno, pokazuje više odbacujućeg ponašanja nego roditelj iz prve grupe. Dete pokazuje više agresivnog ponašanja nego u laboratorijskim uslovima.
Nesiguran-ambivalentan tip privrženosti 4%-22%
Opis: dete je uznemireno i pre izlaska roditelja, čini se preokupriano ponašanjem roditelja svo vreme, pravi haos kad roditelj izlazi, penje se po njemu. Po povratku (6min.) traži da ga roditelj podigne a potom ga udara.Roditelj ne uspeva da smiri dete.
Posmatranje odnosa u kućnim uslovima: roditelj je skoncentrisan na negu, hranjenje ali ne i druge potrebe deteta. Dete je naviklo da pažnju privlači upornošću, često roditelja prati u stopu.
Dezorganizovan tip privrženosti 15%-25%
Opis: zapaža se nepredvidljiv, obrazac ponašanja od ne reagovanja, preko zamrznutog do haotičnog ili agresivnog ponašanja (kačenja ili šutiranja roditelja pri pokušaju odvajanja). Ova deca su česti posetioci Klinika za mentalno zdravlje: imaju niz ponašajnih i emocionalnih teškoća, 80% njih su na neki način zlostavljani ili zanemareni od strane roditelja.
Problem privrženosti se odnosi na teškoću osobe da veruje drugome, voli i formira stabilne odnose sa drugima zbog ozbiljne narušenosti ovih sposobnosti u ranom detinjstvu. Nove veze u odraslom dobu (partneri, prijatelji i dr.)ispunjavaju različite potrebe a tako i fukciju brige, nege, podrške (Weiss, 1982.). Mnoga istraživanja potvrdila su značaj nesigurne privrženosti vezane za različite tipove disfunkcionalnosti-teškoće prilagodjavanja različitih oblika (Belsky&Networsky, 1988.)
Situacije koje utiču na stvaranje nesigurne privrženosti (Byng-Hall & Stevenson-Hinde,1991):
- Konflikti u porodici
- Transgeneracijsko prenošenje ideje o gubitku
- Strah deteta od gubitka figure za koju je vezano (razvod, smrt, bolest, odlazak jednog roditelja)
- Anksiozno dete zarobljava jednog roditelja i tako onemogućava razvoj odnosa sa drugim osobama u porodičnoj mreži i mogućnost formiranja sigurne privrženosti
- Iznenadan gubitak osobe za koju je dete vezano (bolest, smrt napuštanje)
- Česte promene osoba koje brinu o detetu
- Invazivne medicinske procedure
- Hospitalizacija
- Zlostavljanje ili zanemarivanje osnovnih potreba deteta
Korektivna iskustva:
- U odnosu sa vaspitačem
- U odnosu sa učiteljem
- U odnosu sa partnerom
- U odnosu sa prijateljem
- U odnosu sa terapeutom
Uloga sigurnog attachmenta
- Obezbedjivanje zaštite i sigurnosti, nege, bespomoćnog novorodjenčeta
- Učenje o poverenju, davanju i primanju
- Omogućavanje sigurnog istraživanja sveta, podsticaj radoznalosti što je osnov dobrog kognitivnog i socijalnog razvoja
- Razvoj samo regulacije, što vodi u dobru kontrolu impulsa i emocija
- Kreiranje čvrste baze za formiranje identita (kompetencije, topline, sopstvene vrednosti i balansa izmedju zavisnosti i autonomije)
- Ustanovljavanje prosocijalne moralne mreže, koja uključuje empatiju
- Formiranje sistema verovanja, koji utiče na stav o sebi, osobama koje brinu o detetu i široj okolini, sliku o životu uopšte
- Obezbedjivanje odbrane od stresa, traume, omogućavajući otpornost-reziliencu
- Deca koja život započinju sa sigurnom privrženošću srećnija su i uspešnija u životu
Brojne longitudinalne studije su izvestile o tome kakao deca sa siguranim attachmentom imaju bolje:
- Samopouzdanje
- Odnos izmedju autonomije i zavisnosti
- Rezilijentnost na stres i traume
- Mogućnost da se izbore sa impulsima i osećanjima
- Dugotrajnije prijateljske i ljubavne odnose
- Bolje odnse sa roditeljima i figurama od autoriteta
- Bolje socijalne kompetencije
- Veruju, ispoljavaju emocije, imaju pozitivan “coping stil” o sebi, porodici i okruženju
- Empatiju, bolje ponašanje i akademska postignuća
- Obezbedju siguran attachment svojoj deci
Rani odnos utiče na formiranje veza u mozgu izmedju limbičke i drugih area koje su odgovorne za osećanja i ponašanje. Vremenom, ponavljana iskustva stvaraju radne modele: verovanja o sebi i drugima, naročito osobama od autoriteta, svetu uopšte. Ova verovanja su naočari kroz koje osoba gleda kroz život
Cilj u korekciji poremećenog atachmenta nije promeniti detetovo ponašanje već njegova negativna uverenja. Ovo je izazovno jer su uverenja rigidna, ispoljavaju se automatski, i vezana su za samo zaštitu, preživljavanje. Bez promene negativna uverenja formirana u detinjstu protežu se kroz ceo život i imaju posledice na socijalno funkcionisanje i emocionalni život odrasle osobe.
Deca sa poremećenim attachmentom sklona su:
- Niskom samopoštovanju
- Lepljivosti, pseudonezavisnosti
- Gubitku samokontrole
- Dekompenzaciji i pri manjem stresu
- Teškoćama u uspostavljanju bliskih odnosa
- Otudjivanju od roditelja, agresivnosti i prkosu, prema osobama koje brinu o njima, naročito osbama od autoriteta
- Antisocijalnim stavovima i ponašanju
- Teškoćama u kontroli ponašanja i afekta, čestom ispoljavanju agresivnosti
- Teškoćama u uspostvaljanju poverenja, intimnosti prema drugima
- Negativnom, pesimističkom stavu prema sebi, porodici i društvu
- Nedostatku kontakta pogledom, empatije, kajanja
- Problemima u ponašanju i akademskim postignućima
- Ponavljanju zanemarivanja i zlostavlajnja (istih obrazaca)prema svojoj deci
- Površnoj zainteresovanosi za ljude i aktivnosti u svom okruženju
- Teškoćama u afektivnoj razmeni sa rodiiteljima
- Dete koje ima teškoće da uči iz grešaka, primera
Poremećaj attachmenta (znaci i simptomi)
- Ponašanje: prkosno, izazivačko, destruktivno, laže, krade, agresivno je, zlostavlja drugu decu, hiperaktivno je, okrutno prema životinjama, neodgovorno
- Emocije: pokazuje intenzivan bes, temper tantrume, melanholično je, depresivno, bez nade, ćudljivo, strašljivo i anksiozno (ali to često prikriva), iritantno, neprikladnog emocionalnog ispoljavanja
- Misli: negativna verovanja o sebi i drugima, vezama i životu uopšte (“negativni radni model”), nedostatak uzročno-posledičnog mišljenja, problem pažnje i učenja
- Odnosi sa drugima: nedostatak poverenja, potreba za kontrolom, manipulacijama, ne daju i primaju prava osećanja, ljubavi, imaju nestabilne bliske i odnose, krive druge za svoje pogreške,
- Fizički: imaju lošiju higijenu, brane se od dodira, nekad imaju enkomprezu i li enurezu, skloni su akcidentima, imaju visoku tolerancu na bol, hiperkinetično ponašanje, skloni depresiji
- Moralno-duhovno: nedostatak vere, saosećanja, identifikacija sa lošim
Etiologija problema attachmenta
Faktori od strane roditelja:
- Zanemarivanje i zlostavljanje
- Depresija, bipolarni afektivni poremećaj roditelja i /ili postpartlna depresija majke
- Teški i/ili hronični psihološki, fizički poremećaji roditelja
- Roditelji tinejdžeri
- Zlopupotrba supstamnci roditelja
- Intergeneracijski attachment problemi: neršena porodična pitanja (porekla, gubitak, sepracija, loši odnosi u porodici,
Od strane deteta:
- Prolongirano odvajanje iz porodice zbog hospitalizacije, izdržavanja kazne,
- Težak temperament deteta ili roditelja, teškoće u prilagodjavanju
- Prevremeno rodjeno dete
- Medicinska stanja (dugotrajni bol, unutrašnje uho, kolike)
- Sindrom nenapredovanja
- Kongenitalni i/ili biološki probelmi: neurološka oštećenja, fetalni alkoholni sindrom, intrauterina ekspozicija drogama, fizički hednikep
Genetski faktori: porodična istorija mentalnih poremećaja, depresija, agresivnost, kriminal, zloupotreba supstanci, antisocijalna ličnost
Faktori sredine
- Siromaštvo
- Prisustvo agresvnim ispadima, žrtva nasilja
- Nedostatak podrške: odsustvo oca, izolacija, nedostatak odgovarajućih službi
- Multipli problemi: promena porodica (hraniteljskih), česta promena prebivališta
- Visok nivo stresa: bračni konflikti, porodična dezorganizacija, nasilna okolina
Attachment kao entitet još nije ušao u klasifikaciju mentalnih poremećaja i bolesti iako je u mnogima od njih osnovni etiološki supstrat (neorgansko nenapredovanje, reaktivni poremećaj vezivanja, poremećaji ponašanja, sve kategorije, poremećaj separacione anksioznosti, neke kl. slike iz grupe pervazivnih razvojnih poremećaja i dr).Važnost razumevanja gradjenja attacmenta ali i njegove restrukturacije pomaže terapeutima različitih usmerenja koji imaju za zadatak korekciju iskustava kod osoba sa poremećenim attacmentom a tako i lečenje teškoća klijenta.
Literatura
Ainsworth, MDS(1989). Attachments beyond infancy. American Psychologist, 44, 709-716.
Akhtar S. (1995). A third individuation: immigration, identity, and the psychoanalytic process. Journal of the American Psychoanalytic Association, 43,pp. 1051-1085.
Byng-Hall J (1995) Creating a Secure Family Base: Some Implications of Attachment for Family Therapy. Family Process, Inc,pp. 45-56.
Byng Hall J(2001) Attachment as a Base for Family and Couple Therapy. Child Psycholgy & Psychiatry Review, Volume 6, No1, pp. 31-36.
Campbell D (1999)Family Therapy and Beyond: Where is the Milan Systemic Approach Today. Child Psycholgy & Psychiatry Review, Volume 4, No2, pp. 76-84.
Fonagy P(2001) Attachment Theory and Psychoanalysis. pp.81-185. New York: Other Press
Gerhardt S (2007) Why Love Matters. How Affection Shapes a Baby’s Brain. pp. 133-206. London: Routledge Taylor and Francis Group.
Pistole MC. (2003) Linking Work, Love, Individual and Family Issues in Counseling. An Attachment Theory Perspective. In: Attacment and Family Systems Conceptual, Empirical and Therapeutic Relatedness. Edited by Erdman P. & Caffery T. pp.117-139. New York: Brunner-Routledge.
Stern D(1995) The Motherhood Constellation, pp18-147. London:Basic Books.
Schore AN(2001)Effects of a Secure Attachment Relationship on Right Brain Development, Affect Regulation, and Infant Mental Health. Infant Mental Health Journal, Vol.22 (1-2), pp.7-66.
Brody, S (1981). The concepts of attachment and bonding. Journal of the American Psychoanalytic Association 29:815–829.
Fonagy P(2000). Attachment and Borderline Personality Disorder. Journal of the American Psychoanalytic Association 48:1129–1146.
